Silvester, voz sa dušom

Magični čin renoviranja starog šinobusa  812/814

Autor: Zorica Dora Kljajić | 10. maj 2024. | Beograd

Zorica Dora Kljajić

Zorica Dora Kljajić

Ovo je priča o neočekivanom susretu između sveta industrijskog dizajna i železničkog inženjeringa. Umesto beskonačnih brojeva i tehničkih detalja, ova priča oživljava kroz prizmu jednog grafičkog dizajnera, koji se na neočekivan način našao u ulozi industrijskog dizajnera u timu za renoviranje starih vozova.

Kao grafički dizajner u Službi za reklamu i propagandu ZTP-a Srbija, kreirala sam vizualne identitete, reklamni materijal i stendove za sajmove i izložbe, ali renovacija starog šinobusa 812/814 je za mene bila potpuno nova teritorija.

Ova priča ne govori samo o tehničkim izazovima renoviranja, već i o susretu različitih svetova unutar istog projekta — sveta estetike i sveta inženjeringa.

Moj profesionalno-kreativni rad kretao se u sferi dve dimenzije i kada me je na stolu sačekao dokument o mom angažovanju u timu kao industrijskog dizajnera, bila sam najblaže rečeno iznenađena. Bilo je jasno da me očekuje veliki izazov i „kreativni iskorak u treću dimenziju”.

Teško je bilo objasniti ljudima razliku između pojmova grafički i industrijski dizajn, jer za laike, dizajn je dizajn!!! Odustala sam od pokušaja i objašnjavanja, jer promena nije dolazila u obzir u rigidnom sistemu kakav je železnica. Po prirodi sam veliki i nepopravljivi entuzijasta, koji je uz to spreman na velike profesionalne izazove, pa sam to shvatila kao izuzetnu mogućnost izlaska iz zone komfora i sopstvenog profesionalnog testa.

Važno je reći da učešće u tom projektu nije podrazumevalo nikakav ekstra materijalni dobitak. To je bio entuzijazam u svom najesencijalnijem obliku. Ono što nisam ni slutila je činjenica da će to biti jedan od mojih najemotivnijih projekata koje sam ikada uradila. Obično se u surovom profesionalizmu ne mešaju pojmovi empatije i emocije, ali ovo je bilo u svemu drugačije pa i u činjenici da je kod mene bilo emocija napretek.

Šinobus (fotografiju snimio Josip Weber)

Šinobus (fotografiju snimio Josip Weber)

Proleće 2002! Promenljivo i čudesno, uostalom kao sva godišnja doba, donelo je za mene jedno nezaboravno iskustvo i saradnju kakvu ću pamtiti do kraja života. Te godine su bile veoma teške za sve nas. Bile su pune iskušenja, a posebno za tadašnju poznatu fabriku, železničkog remontera šinovskih vozila „Šinvoz” iz Zrenjanina. Potpisivanje ugovora fabrike „Šinvoz” sa ZTP-om o rekonstrukciji dizel motornog voza za potrebe ZTP-a, bila je izvanredna prilika spasenja za njih. Prema toj porudžbini u hali „Šinvoza” je od maja do oktobra, kada je bio krajnji rok, trebalo izvršiti remont dizel motornog voza sa serijskom oznakom 812/814, popularnog šinobusa, starog oko 40 godina.

Tim je bio sastavljen od stručnih ljudi, inženjera ZTP-a i „Šinvoza”, u kojem se eto čudnom igrom slučaja našao i jedan umetnik/grafički dizajner. Bilo je puno razloga za uzbuđenje i radost za sve aktere, a posebno za mene. Ugovor je predviđao da, nakon završenog remonta šinobusa, krenu promotivne vožnje u periodu od tri meseca i to u lokalnom saobraćaju Vojvodine. Garnituru vrednu, tada oko 130.000 evra, finansirao je ZTP i zrenjaninskom remonteru „Šinvozu”, uplatio ceo iznos unapred. Bio je to tračak nade za „Šinvoz”.

Tehnički direktor fabrike „Šinvoz”, inženjer Konja Bela, bio je rukovodilac ovog projekta. Sećam ga se vrlo dobro. Mlad, sposoban i vredan čovek, živih očiju. Dao je sve od sebe da stari šinobus ugleda svetlost dana i krene prugama Srbije, na opštu radost putnika.

U timu je vladala izvanredna saradnja, red i posvećenost, bez ijednog jedinog nesporazuma. Sve je teklo u savršenoj komunikaciji, stručnih ljudi, profesionalaca okupljenih na jednom zadatku. Bilo je jasno da smo svi podjednako bili puni nostalgije i želje da učinimo sve što je u našoj moći i da „oživimo” stari voz.

Ceo projekat je realizovan za neverovatno kratko vreme, u izuzetno teškim uslovima, gde imate samo snagu sopstvene želje da prevaziđete sve probleme i ništa više. Bila je to neka iskonska snaga koju su svi članovi tima imali, da se jedan stari oldtajmer odene u novo ruho, vrati u saobraćaj, na radost malih, običnih ljudi. To su izazovi koje samo ljudsko biće može da postavi pred sebe i da ni od čega stvori nešto na šta se samo može biti ponosan.

Niko u timu nije bio posebno plaćen za rad na jednom ovakvom, ni malo jednostavnom zadatku. Može li se u svakoj normalnoj situaciji zamisliti da ljudi daju svoje znanje, umeće, napor, entuzijazam, vreme i emociju a da to ne košta ništa?! Naravno da ne može, ali naravno da je to bila istina u kojoj je delovao ovaj tim.

Radilo se često i preko 12 sati dnevno, bez ikakve pomoći savremene tehnologije. Sve što smo imali bilo je naše znanje i umeće snalaženja, od tehničkog dela pa sve do finalnog dela rada na šinobusu. Svi smo bili puni nade da ovaj projekat neće ostati na izradi samo jednog prototipa, već da će nakon probnih vožnji ovaj šinobus ući u redovni saobraćaj i da će se ovaj projekat razviti u uspostavljenu i konstantnu seriju remonta i ostalih starih vozova. Savremeni tokovi i tehnologije će donositi nove vozove, sa izvanrednim performansama, ali i stari dobri šinobusi bi svakako imali svoju značajnu ulogu, iznad svega onu nostalgičnu i praktičnu u lokalnom železničkom saobraćaju.

Odlukom poslovodstva ZTP-a tada je planiran remont još 20 garnitura šinobusa u periodu od tri godine. Međutim, zbog poteškoća oko finansiranja, u tom trenutku je izvestan bio samo remont jedne garniture motornog voza. Ta garnitura šinobusa je trebalo da kroz period promotivnih vožnji animira opštine da se uključe u finansiranje remonta ostalih šinobusa za potrebe njihovog lokalnog saobraćaja.

SkiceKoncepcija stručnog tima je bila da od starog šinobusa ostane samo karoserija. Zadržana je stara forma šinobusa, na kojoj je trebalo intervenisati novom bojom i tako oldtajmeru dati „što savremeniji izgled”. Od velikog broja idejnih rešenja koje sam uradila, odabrano je ono koje je imalo svetloplavu metalik podlogu, na kojoj su čitavom dužinom šinobusa išle dve paralelne linije, u bojama, dotad povezanim sa železnicom (teget i crvena). Linije su simbolično predstavljale putovanje i trag koji je voz „ostavljao” iza sebe.

Dve duge paralelne linije davale su starom šinobusu savremenu notu, suprotstavljajući dinamičnost izdužene forme linija njegovoj zaobljenoj i arhaičnoj karoseriji i vizuelno ga činile, koliko je to bilo moguće, „aerodinamičnim”. Metalik boja je doprinela da stari šinobus izgleda blistavo jer su se na njemu ogledale sve nijanse atmosferskih promena. Odenut u novo ruho, stari šinobus je izgledao dostojanstveno, čak i među novim, modernim, aerodinamičnim garniturama vozova.

Predviđeno je da unutrašnjost ovog starog putničkog voza bude potpuno izmenjena. Postavljena su nova tapacirana sedišta, nove podne obloge, nova ventilacija, a grejanje je znatno poboljšano. Enterijer je bio u skladu s bojama eksterijera, zadržavši plavo-sivi ton, koji je stajao u izvanrednom skladu sa njegovom plavo-metalik karoserijom. Svaki detalj koji sam birala morao je da bude ne samo zadovoljenje estetske strane, već je morao da ispunjava standarde i zahteve tehnološke primene materijala. Svi birani materijali su imali ateste o kvalitetu. Bili su to odgovarajući materijali, otporni na habanje, paljenje i slična oštećenja, što je izuzetno važno, tako da je stari voz dobio odgovarajući lep enterijer, u kome je svaki putnik mogao da uživa u putovanju, posmatrajući veliko nebo i žitna polja i suncokrete predivne Vojvodine.

Stručni tim inženjera je izmenio koncept upravljanja kod ovog šinobusa. Kočnice su bile na čelu voza, s potpuno novim komandnim displejom. Ono što je bilo veoma važno, ovaj stari šinobus dobio je potpuno novi dizel motor, novo pogonsko postolje, a svi ti elementi su činili ovaj stari voz potpuno „novim”. Stručni tim inženjera je takođe uspeo da sačuva ekonomičnost ovog šinobusa, s potrošnjom 20l nafte na 100 km. A ovako remontovan šinobus je mogao da razvije brzinu od 90 km na sat, i kao takav je bio idealan u lokalnom putničkom saobraćaju.

Šinobus (fotografiju snimio Josip Weber)

Ulazak u halu… Ulazak u drugu dimenziju

Kada sam prvi put zakoračila u halu fabrike „Šinvoz” ostala sam zadivljena. Taj beskonačni prostor ogromnih dimenzija bio je veoma neobičan i inspirativan za jednog umetnika poput mene. Spuštajući se na nivo realnosti, to je bio jedan hladan i neuslovan ambijent za svakodnevni boravak i rad.

Gomile delova za vozove izgledale su kao umetničko delo nekog konceptualnog umetnika, ili kao neobična scenografija za naučno-fantastični film.

Na sredini te ogromne hale nas je čekao stari motorni voz, bez vrata, bez prozora i bez sedišta. Samo gola karoserija u polumraku hale, u hladnom jutru, prvih dana jednog sada već dalekog maja.

Moja ushićenost je bila poražena pred tako destruktivnim prizorom starog voza koji je među ogromnim mašinama fabrike i gomili zarđalih delova delovao tužno. Nikada neću zaboraviti momenat kada sam na početku radova prvi put došla do šinobusa koji je ličio na poraženog i razočaranog generala posle bitke.

Oko mene se okupila grupa radnika fabrike. Bilo je jasno da smo se bez mnogo reči povezali iskreno i čvrsto na ovom zadatku. Moj instinkt me nije prevario. Radnici „Šinvoza” i ja smo bili poseban tim od početka, pa sve do kraja zadatka.

Bilo je u tome nečeg epskog. U tom za njih veoma teškom trenutku svi do jednog su pokazali najviši nivo profesionalnosti, saradnje i prijateljstva. Oni su sve vreme bili moja najveća podrška i moj najveći podsticaj. Njihova imena želim da izgovorim s najdubljim poštovanjem: Arpad Kočmaroš, Svetislav Vasiljev, Zoran Lojpur, Vojislav Tešin i Milovan Popetrov, brigade autolakirera.

Ne postoje reči kojima bih opisala kako sam postala njihov neodvojivi deo, radeći na renoviranju ovog šinobusa. Smejali smo se, dogovarali, iznalazili mogućnosti kako da prevaziđemo probleme. Bili smo jedan organizam, jedna odluka, jedna ideja. Čak smo i ručali zajedno jela koje su oni sami spremali u maloj, skromnoj, improvizovanoj prostoriji na dnu hale.

Nije postojao nikakav savremeni, kompjuterski način da se moje idejno rešenje realizuje osim pomoću najprostijih metoda. Ako vam kažem da sam idejno rešenje linija na karoseriji šinobusa crtala kredom, pre farbanja, onda ću vam dočarati kakvom magijom smo raspolagali. Moje kolege, radnici i ja, da celu stvar dovedemo do kraja precizno i onako kako je  planirano.

Banatsko Miloševo (fotografiju snimio Josip Weber)

Banatsko Miloševo

Fotografiju snimio Josip Weber

„SILVESTER”

SilvesterŠinobusu sam ime Silvester dala ja, naravno nezvanično.

Presudna je bila njegova metalik svetloplava boja karoserije koju sam u mislima videla kako treperi srebrnastim odsjajem dok se kreće na horizontu. To je bilo i ostalo njegovo ime, za mene i moje prijatelje… Zvanično, on je bio i ostao samo broj 812/814.

Silvester jeste bio oronuli oldtajmer sa serijskom oznakom 812/814 za inženjerski deo tima i one koji se u to razumeju, ali za mene je on bio više od toga. Bio je poput fascinacije i magije iz koje je izronio u novi život. Bio je to jedan posve bajkoviti voz!

Nostalgija koju je Silvester budio kod putnika bila je najčudesnija njegova snaga, koja se osetila kada je izašao u svoju prvu promotivnu vožnju.

Bila je to pobeda svakog od nas pojedinačno, svakog radnika „Šinvoza”, van tima.

Tokom svih šest meseci rada na Silvestru, putovala sam od Beograda do Zrenjanina, svaki put s velikim uzbuđenjem i radošću. Od trenutka kada sam prvi put ugledala Silvestra kad je bio u tužnom stanju, do mog čudesnog, srebrnog voza koji je blistao na suncu, ostala sam vezana za njega jednom veoma neobičnom emocijom.

Stari šinobus, koga su godine pobedile, imao je sreću da ga velikim naporom nekoliko entuzijasta pretvori u izvor pun ponosa.

Silvester je prava metafora za ponovno rađanje, pravi feniks. Silvester je za mnoge bio značajan jer je bio nada.

Ali za mene je rad na ovom starom motornom vozu bilo dragoceno i neponovljivo iskustvo. U moru tehničkih performansi i podataka, iskušenja, problema i napora, sve je ipak imalo neku veličanstvenu čaroliju.  Zvuči neverovatno, ali Silvester je bio voz s dušom.


Zorica Dora Kljajić
Grafički dizajner — slikar
10. maj 2024. | Beograd

https://www.facebook.com/dora.z.kljajic/

https://www.facebook.com/dorazoricaart/

https://www.instagram.com/dorazorica12/