Šinobus
JŽ/ŽS serija 812 (poznata kao “šinobus”) su dizel-vozovi za putnike koji su se proizvodili u fabrici vagona Goša u Smederevskoj Palanci od 1959. do 1969. godine, pod licencom nemačke kompanije Uerdingen. Ukupno je proizvedeno 270 garnitura, koje su zamenile parne lokomotive na lokalnim prugama u Jugoslaviji tokom 1960-ih i ranih 1970-ih. Mnoge Goša 812 garniture su povučene zbog starosti, dok su preostale zamenjene DMV – 711 garniturama od strane Železnica Srbije od marta 2012. godine. Među zaljubljenicima u železnicu, smatra se jednim od najomiljenijih železničkih vozila na ovom području. Šinobus je bio u upotrebi do februara 2016.
Koristite miša ili tačped za navigaciju. Kliknite i povucite da biste se kretali levo, desno, gore ili dole i pretražili celu scenu. Možete da zumirate panoramski prikaz koristeći točkić miša ili pokrete na tačpedu.
Poreklo i proizvodnja
Ranih 1950-ih godina doneta je odluka o uvozu značajnog broja dizel-vozova za lokalne železnice, koji bi saobraćali rutama sa manjim brojem putnika. Nakon istraživanja, odlučeno je da se kupi model VT – 95 serije K-1 DMK Uerdingen. Prvih 10 garnitura (00-09), obojenih u crveno, stiglo je 1955. godine i uspešno je prošlo probne vožnje na domaćim prugama (originalni šinobusi su dolazili sa dugim prikolicama 000-001 i 006-009, a sa kratkim prikolicama su došli 002-005; i ti su bili smešteni u ŽTO Sarajevo). To je dovelo do odluke o sticanju licence za njihovu proizvodnju, s ciljem postizanja prihvatljive cene za zamenu parnih lokomotiva u većem obimu i obezbeđivanja stabilnosti u njihovom održavanju. Proizvodnju je preuzela fabrika Goša u Smederevskoj Palanci, koja je 1959. godine isporučila prvih 20 garnitura, takođe obojenih u crveno, počevši od broja 10. Nakon ove početne serije, boja je promenjena u srebrnu kakvu danas poznajemo.
Osnovni sastav garniture sastoji se od motornih i priključnih vagona. Motorni vagoni opremljeni su četvorotaktnim dizel motorom Büssing U10, sposobnim da dostigne maksimalnu brzinu od 90 km/h. Prenos snage je mehanički s prenosom momenta preko pretvarača obrtnog momenta. Mehanički menjač ima 6 stepeni prenosa. U uvezenim serijama, kočnice su vazdušnog tipa Knorr, a samo motorni vagoni od 051 nadalje opremljeni su železničkim kočnicama. Do 4 garniture mogu da rade sinhrono, počevši od serijskog broja 039.
Pored Goše, šinobuse je proizvodila i fabrika Đuro Đaković i neke druge fabrike koje su bile uključene u proizvodnju vagona.
Šinobus nije bio korišćen samo u ravnicama kako se možda čini, već je bio pogodan i za linije sa strmijim nagibima.
Naziv
Zvanični naziv ovog železničkog vozila bio je DMK serija 812 – Srebrna Strela. Neposredno nakon što je uveden u železnički saobraćaj, zaradio je nadimak “Zec” jer je bio mnogo brži od starih parnih lokomotiva. Međutim, s vremenom je postao poznat među putnicima kao “šinobus” zbog svog originalnog porekla i nemačkog naziva za ovaj tip železničkog vozila, “Schienenbus” – Ferrobús (španski), Rälsbuss (švedski), Sínbusz (mađarski), itd.
Prve dve garniture su nosile nadimak “šinobus-pedalaš“. To se odnosi na šinobuse od 000 do 040, pri čemu su prvih 10 bili originalno nemački (tzv. pre-serija), dok su ostali proizvedeni pod licencom u fabrici Goša. Ova vozila mnogo su jednostavnija u dizajnu u poređenju s onima označenim brojevima iznad 040. Imaju pedalu za gas (otuda i nadimak “pedalaš”), nemaju daljinsku kontrolu, imaju drugačije oslanjanje, jednostavnije električne sisteme (omogućavajući povezivanje osigurača po potrebi), nemaju sinhronizovane kočnice (samo rade pneumatske i ručne, mehaničke kočnice smeštene desno od gasne pedale) i neke druge jednostavnije karakteristike u pogledu instalacija i unutrašnjosti samog vozila (ventilacija je na krovu, nema staklene zaštite iza vozačevog sedišta). Stoga, ako je takav šinobus bio uključen u garnituru, daljinska kontrola nije bila moguća, pa je svaka garnitura morala da se vozi zasebno, a vozači su komunicirali zvučnim signalima koristeći zvučnik s jednim dugmetom i malim zvučnikom postavljenim na kontrolnoj tabli pored menjača.
Kasnije, početkom devedesetih godina, zbog starosti je dobijao negativne nadimke, posebno od mlađih putnika, kao što su “Konzerva” i “Limenka”.
